Sedamnaest godina je prošlo od kada nas je, na današnji dan, napustila jedna od naših najvećih glumica, Radmila Savićević. Bila je simbol srpskog naroda, koji je i danas pamti po legendarnim ulogama u kojima je bila neprikosnovena.
Svojim vanserijskim talentom i veličanstvenim, neprolaznim ulogama, koje je samo ona mogla da igra, ostavila je neizbrisiv trag u umetničkoj istoriji ovog podneblja, dok je svojom neposrednošću, duhovitošću, toplinom, dobrotom, energijom i prirodnošću, osvojila srce čitave nacije i postala jedna od najvoljenijih glumica ikada.
Rada Savićević je bila simbol srpskog naroda, koji je i danas pamti po legendarnim ulogama u kojima je bila neprikosnovena. Čuvena Majka Vuka, neprevaziđena Žarka, legendarna Riska, neponovljiva Gospođa Ministarka, samo su neke od antologijskih rola kojima je Radmila Savićević stekla besmrtnost.
Radmila Savićević rođena je kao Radmila Milenković 8. februara 1926. godine u Kruševcu. Prvi javni nastup imala je u osnovnoj školi, kao Baba Sara u istoimenoj recitaciji. Recitovanjem i glumom nastavila je da se bavi u Sokolskom pozorištu i u dramskoj sekciji „Abrašević“. Za vreme Drugog svetskog rata učestvuje u dobrotvornim priredbama za zarobljenike u nemačkim logorima.
Glumi u „Đidu“, prvoj održanoj pozorišnoj predstavi u oslobođenom Kruševcu 1945. godine, koju su izveli članovi amaterskog pozorišta i Druge proleterske divizije. Učesnik je velike radne akcije branja kukuruza u Vojvodini, gde lično organizuje i predvodi omladinsku grupu koja će iste godine kruševačkoj publici podariti drugu posleratnu predstavu „Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika“. Prvog aprila 1946. godine postaje stalni član Okružnog (gradskog) pozorišta u Kruševcu, osnovanog 29. marta iste godine. Prvog maja debituje u prvoj predstavi novoosnovanog pozorišta, „Roditeljski dom“ Valentina Katajeva, tumačeći lik Marije Martinove. Predstava je održana u adaptiranoj kafani „Kasina“. Za osam sezona, od 1946. do 1954. godine odigrala je skoro sedamdeset uloga u domaćem i stranom dramskom repertoaru. Angažman u Narodnom pozorištu u Nišu usledio je posle predstave „Kola mudrosti, dvoja ludosti“ Aleksandra Ostrovskog, ali ju je Komitet Partije vratio u rodni grad uz obrazloženje: „Zašto bi Rada zabavljala Nišlije kad može i naše.“ Godine 1955. postaje član Narodnog pozorišta u Nišu. Od 1955. do 1970. ostvaruje preko pedeset uloga u bogatom dramskom repertoaru niškog Narodnog pozorišta.
Godine 1970. postaje član Beogradskog dramskog pozorišta – scena na Crvenom krstu, gde je dočekala starosnu penziju, u koju odlazi 1. aprila 1986. sa ukupnim radnim stažom od četrdeset godina. Poslednja pozorišna uloga pred odlazak u zvaničnu penziju jeste Vidosava Pajković u predstavi „Poltron“ u režiji Aleksandra Đorđevića po tekstu Siniše Pavića. Njena karijera nije se završila odlaskom u penziju. Doživela je i zlatni jubilej – pola veka na sceni.
Osim u matičnom Beogradskom dramskom, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra Anđu u „Sumnjivom licu“ u režiji Nikole Simića, a u Ateljeu 212 u predstavi „Čudo u Šarganu“ u režiji Mire Trailović tumači Ikoniju, vlasnicu privatne kafane „Šargan“ kao alternacija Miri Banjac.Poznavaoci pozorišta smatraju da je njena životna pozorišna uloga Tetka Doka u „Zoni Zamfirovoj“. Doku je u Kruševcu premijerno igrala čak četiri puta, u režiji Miroslava Petrovića, Mije Nauparca i Borisava Mihailovića, 1946, 1948, 1949. i 1952. godine. U Nišu za ovu ulogu 1963. godine dobija Oktobarsku nagradu grada Niša. U Beogradskom dramskom pozorištu (tada Savremenom pozorištu) u istoj ulozi nastupa 1970. godine uz legendarnog Milivoja Živanovića, koji je igrao Hadži Zamfira, dok su Maneta i Zonu tumačili Dragan Laković i Ljiljana Lašić.
Jednu od svojih najvećih uloga – Živku Popović u predstavi „Gospođa ministarka“, u Kruševcu je premijerno igrala dva puta, 1946. i 1948. u režiji Bore Mihailovića. U Nišu takođe u dva navrata, u režiji Aleksandra Ace Đorđevića i Dušana Rodića, posle čega se pisalo: „Pronađena je Gospođa ministarka.“ Zbog te uloge se 1969. godine našla na listi kandidata za narodnog poslanika. Premijerno je igra i u Šabačkom narodnom pozorištu u režiji Aleksandra Saše Glovackog i u Beogradskom dramskom u režiji Aleksandra Ognjanovića. Dolaskom u Beograd, pored teatra osvaja i televiziju, film, radio i estradu. Prvu glavnu ulogu na televiziji dobija 1969. godine kao Živka Štrba u seriji „Samci“ Gordana Mihića. Vrlo brzo postaje omiljeno TV lice i stiče ogromnu popularnost. Ostvarila je niz antologijskih uloga – Majka Vuka y „Pozorišty u kući“, Violeta Kruška y „Kamiondžijama“, Šurdina baba Savka y „Vrućem vetru“, Baba Tomanija u seriji„Babino unuče“, Živadinka Žarka Šijaković y „Boljem životy“, Ristana Riska Golubović y „Srećnim ljudima“.
Njene čuvene replike – „Gde ste, Beograđani!“, „babino šugavo“, „zdravo, čovečuljak!“ i „liči“ iz reklamnog spota, postaju deo svakodnevnog govora čitave nacije.
Dva puta osvaja nagradu za najbolji glumački par godine „ONA i ON“ po izboru čitalaca „TV novosti“. Prvo 1984. sa Pavlom Vuisićem za „Kamiondžije“, a onda 1994. sa Batom Živojinovićem za „Srećne ljude“. Dobila je i nagradu lista „Večer“ za najpopularnije TV lice u Makedoniji 1977. Učesnik je vrlo popularnog estradnog karavana „Pesma leta“ početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Igrala je u filmovima: „Saša“, „Dr“, „Buba šinter“, „Prozvan je V-3“, „Višnja na Tašmajdanu“, „Tigar“, „Džangrizalo“, „Vreme čuda“, „Obračun u Kazino kabareu“, „Video jela, zelen bor“ i mnogim drugim. Omiljeni projekat na kome je radila bila je dečija emisija „Dobro veče, deco“ na Televiziji Beograd 1996. Za svoj, više od pola veka dug, umetnički rad dobila je brojne nagrade i priznanja: Orden rada sa zlatnim vencem, dve Oktobarske nagrade grada Niša (za ulogu Brigitke u „Premijeri na pragu“ 1959. i za ulogu Doke u „Zoni Zamfirovoj“ 1963.), Oktobarsku plaketu Beograda, Povelju grada Kruševca, nagradu za životno delo „Zlatna kaciga“ u Kruševcu 1997. godine, Nušićevu nagradu za životno delo glumcu komičaru na festivalu „Nušićevi dani“ u Smederevu 1995. godine, nagradu „Ćuran“ u Jagodini 1989. za ulogu Vidosave Pajković u predstavi „Poltron“, više nagrada na Susretima profesionalnih pozorišta Srbije –„Joakim Vujić“, kao i pomenute Oskare popularnosti. Njen lik se nalazi i na poštanskoj marki u okviru serije „Velikani srpskog glumišta“.
Umela je da kaže: „I dve reči i pet rečenica su velika uloga, ako se dovedu do perfekcije. Ne znam drugi put.“
„Tri grada su mi u životu značila sve – rodni Kruševac, sa svim ljubavima i počecima, gde sam prošla kroz najveću glumačku školu čika Bore Mihailovića, zatim Niš, gde sam umetnički sazrela i provela najlepše godine, i Beograd, u koji sam došla da pokažem šta znam.“
Bila je udata za glumca Božidara Božu Savićevića. Nisu imali dece. Umrla je 8. novembra 2001. godine. Sahranjena je 12. novembra na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.
Godine 2016., o njenom životu i radu je objavljena knjiga „Radmila Savićević – Prva i poslednja“, koja sadrži preko pedeset intervjua sa našim najvećim glumcima i rediteljima, čija sećanja svedoče o tome da je Rada Savićević, neosporno, bila jedna od najvećih srpskih glumica dvadesetog veka.
REKLI SU O RADI:
Kad ona iziđe na pozornicu, vi znate da je izišao neko! Neko ko znači!
Mira Banjac
Sve njene uloge su za divljenje.
Milena Dravić
Bila je toliko autentična da bi Nušić, sigurna sam, da je živela u njegovo vreme, za nju napisao „Gospođu ministarku“.
Svetlana Bojković
Nosila je iskrenost i ubedljivost kao krunu glumišta, koju niko nije mogao da spori.
Ljubiša Samardžić
Vreme je nikada neće pregaziti, jer pripada redu antologijskih glumaca.
Seka Sablić
Kroz svoje uloge, bila je simbol topline doma i nečeg što bi se moglo nazvati srećom.
Bata Živojinović
Njen najveći uspeh u životu je to što je volela jednog čoveka punih pedeset godina.
Desimir Stanojević
Bila je jača od svake svoje uloge!
Vojin Ćetković
Ona je bila zvezda u pravom smislu te reči iako se nikada nije tako ponašala.
Vlasta Velisavljević
Najveća vrednost Radmile Savićević, ono što je ostalo iza nje i čega je bila simbol jeste zapravo to narodnosno vrelo koje je nosila u svom biću.
Dejan Mijač
Od nje ste mogli da naučite pravilan stav prema poslu, ali pre svega kako se nosi ta iskonska radost života.
Gordan Mihić
Svojim glumačkim angažmanom i autoritetom predstavljala je određeni nivo u umetnosti, kulturi i duhovnosti ovog naroda. Bila je prst pokazatelj!
Slobodan Ćustić
Likovi koje je ona stvorila traju, strašno su uverljivi i mnogo životniji od većine ljudi koje srećemo svakog dana. U tome i jeste neprolaznost Radmile Savićević.
Tihomir Stanić
Bila je velikan glumačke scene sveta. Neponovljiva i jedinstvena.
Toma Kuruzović
Mislim da je doslednost njen rukopis. Doslednost sebi pre svega.
Dušan Kovačević
Ona je bila sila! Nešto čudesno je isijavalo iz nje, zbog čega je bila tačno ono što je trebalo da bude.
Danica Maksimović
Izvor: novosti.rs
Tekst: Dejan Ćirić, autor knjige „Radmila Savićević – Prva i poslednja“