U proseku, svake godine u Srbiji život izgubi više od 100 pešaka. U velikom broju tih slučajeva, čak i na pešačkim prelazima, najgori ishod je mogao je da bude sprečen – jednom spuštenom nogom s gasa ili jednim pogledom levo-desno.
Podaci Agencije za bezbednost saobraćaja su dramatični – u Srbiji skoro svaki treći dan jedan pešak pogine, a svakog dana bude povređeno oko 7 pešaka. Statistika pokazuje i da do velikog broja tih saobraćajnih nesreća dolazi zbog toga što su pešaci prethodno počinili neki prekršaj.
Prvi na listi, kao najčešći uzrok stradanja pešaja, je prelazak ulice van pešačkog prelaza. Sledi prelazak ulice, kako je definisano Zakonom o bezbednosti saobraćaja, “sa ometenom pažnjom zbog korišćenja mobilnog telefona ili slušalica na oba uveta”. Na trećem mestu je ono što je za pešake apsolutno zabranjeno ali se ipak dešava – prelazak ulice na crveno svetlo. Kazne za ove prekršaje, inače, nisu naivne. Globa za prelazak ulice van pešačkog prelaza iznosi 5.000 dinara, ali ako pri tome pešak vodi dete mlađe od 12 godina, kazna može biti u rasponu od 6.000 do 20.000 dinara. Prelazak ulice sa “ometenom pažnjom” kažnjava se sa 3.000 dinara, ali može biti i četiri puta “skuplji” ako se pri tome vodi dete mlađe od 12 godina. Prelazak “na crveno”, pak, kažnjava se sa 5.000 dinara, ali ta kazna za pešaka koji vodi dete mlađe od 12 godina može narasti i do svih 40.000 dinara.
Do nesreća dolazi i tamo gde bi trebalo da bude najbezbednije za pešake – na pešačkim prelazima.
Naime, Zakon o bezbednosti saobraćaja propisuje da vozači moraju da uspore i budu spremni da stanu kada se približavaju pešačkom prelazu, ali i pešaci imaju obavezu da se uvere da mogu bezbedno da ga pređu. „Po članu 97. ZOBS-a, pešak je, tamo gde nema semafora, pre stupanja na pešački prelaz dužan da se uveri da može da ga pređe na bezbedan način, tako da stupanjem na kolovoz ne ugrožava bezbednost saobraćaja. Ukoliko vidi da se neko vozilo približilo pešačkom prelazu, mnogo je bolje da zastane i sačeka njegov prolazak. Drugim rečima, pešak ima prednost, ali ne i pravo da rizikuje“, objašnjavaju iz saobraćajne policije. Jer, kako dodaju, “pešački prelaz je samo deo puta, a ne zaštitna zona”.
„Kad prilazi pešačkom prelazu, vozač mora da prilagodi brzinu vozila tako da u svakoj situaciji koju vidi ili ima razloga da predvidi, može bezbedno da zaustavi vozilo ispred pešačkog prelaza“, navodi član 23. Zakona o bezbednosti saobraćaja. Šta to u praksi znači? Vozač mora da uspori, ali ne i da zaustavi vozilo ukoliko je pešak već prešao saobraćajnu traku u kojoj vozi. Takođe, vozač ne mora da se zaustavlja ako je pešak započeo prelazak pešačkog prelaza, ali je njegov automobil dovoljno udaljen od prelaza i prići će mu tek kada pešak zakorači u drugu traku. U saobraćajnoj policiji upozoravaju da se jedne od najtežih grešaka i vozača i pešaka dešavaju u ulicama sa više traka, kada vozač obilazi ili pretiče vozilo koje se zaustavilo da propusti pešaka. U takvim najopasnijim situacijama pešak ne vidi drugo vozilo koje dolazi, ni vozač često ne vidi da je pešak već na kolovozu, obojica veruju da su bezbedni i – tragedija je često neizbežna. „Zato je osnovno pravilo za vozače jednostavno – ako se vozilo ispred vas zaustavilo kod pešačkog prelaza, usporite i vi. Možda on vidi nekoga koga vi ne vidite“, savetuju saobraćajci.